А сакав да му објаснам зошто сакам да не ми се јавува повеќе ако нема потреба од тоа, за да не му биде тешко, бидејќи мене ми стануваше обврска, иако немав ама баш никаква обврска спрема него. Ако ме најде – добро. Ако не ме најде – пак добро. Затоа што јас него не го барав.
И сакав да му речам "благодарам" за оние неколку убави моменти на кои сè уште се сеќавам, иако не знам до кога, но кога се јавив, му реков само дека не сакам повеќе да ме бара, и ништо друго. Тој ми рече дека ако јас така сакам – така и ќе биде. И така и беше. И сето тоа помина толку лесно и брзо, што дури ми падна страв дека не сме се разбрале.
А другарка ми ми рече дека не можело да му биде сеедно, а и мене не ми беше сеедно што нему може да му биде сеедно.
